Како гледате на сарадњу Србије са земљама БРИКС-а и које су, по Вашем мишљењу, предности Србије у односу на неке друге земље када је та сарадња у питању?
-Као прво желим да истакнем да је стварање БРИКСа само наставак процеса деколонизације и економске сарадње такозваног „глобалног југа“ који је још давне 1955. године започет у индонежанском граду Бандунгу. Исти тај процес наставио се првом конференцијом несврстаних одржаној 1961. године у Београду а после вишедеценијског застоја и доминације Запада на челу са САД након пада Берлинског зида у протеклој декади узео је нови замајац. Раст економске и војне моћи и политичког утицаја БРИКСа на „глобални југ“ доприноси драматичном паду моћи„глобалног севера“ на челу са САД и то се најпре афектује у ставрању такозваног кондоминијума између Русије и Кине.
Србија има компаративну предност у односу на друге европске државе кроз индивидуалну сарадњу са државама чланицама БРИКСа, попут споразума о слободној трговини или стратешког партнерства са Руском Федерацијом или Народном Републиком Кином. Међутим директна сарадња Републике Србије са БРИКСом је нешто о чему би у Немањиној 11 дугорочно требало да се размишља. Подсетићу Вас на то да је БРИКС пре свог овогодишњег проширења у протеклој 2023. години надмашио земље Г7 по обиму БДПа.
Будућност овог столећа лежи у Азији а Србија због свог специфичног положаја у Европи може бити мост између Азије и Европе. Наравно да је нама у интересу да сарађујемо привредно и са Западом али и са Истоком, стога државни врх треба, како је то Председник Уједињених Арапских Емирата, чија је земља 01. јануара о.г. постала пуноправни члан БРИКСа апострофирао, да размишља о томе где ће нам деца живети у будућности.
Нашу позицију најбоље илуструје чињеница да је Београд једини град у Европи који има директне летове према САД, Русији и Кини. То је рационални приступ и доказ наше политике која тежи ка балансу између великих сила. Видим да ће о овој теми и да се разговара у Народној скупштини, што представља први корак ка интензивирању сарадње Србије и БРИКСа, који још увек није довољно развијен и институционализован савез, али се на развоју институција интензивно ради. У овом тренутку сарадња Србије и БРИКСа можда звучи мало вероватно али чини ми се да је вероватније од чланства Србије у Европској Унији. Портпарол руског министарства спољних послова Марија Захарова је недавно наговестила да су Србији врата БРИКСа широм отворена а видимо да су се
бриселске капије заглавиле.
Верујете ли да је могуће да се питање Косова и Метохијe у догледној
будућности у потпуности врати под окриље УН-а?
-То је изузетно комплексно питање, зато што не одлучује само Србија о томе. Потез нашег државног руководства да се изврши „дипломатски десант“ на Ист риверу је маестралан и показује да Република Србија у светлу геополитичких промена у свету ипак има капацитет да се бори у оквиру Уједињених нација за своје државне и националне интересе. Сматрам да је ово први корак ка враћању косовског проблема у Савет безбедности УН-а, што ће Србији на средњи и дуги рок дати већи маневарски простор. Пошто од Бриселског, Вашингтонског или Охридског споразума можемо да очекујемо само једно – а то је да се примени и поштује у истој мери као Мински споразуми о Украјини, и зато је потребно ставити до знања шта су наше црвене линије. Колективни Запад на челу са Сједињеним америчким државама је направио историјску грешку на Балкану а то је да својом деценијском политиком унилатерално сахрани могућност савезништва са Србима, који су ипак државотворни и најмногољуднији народ у региону бивше Југославије и без којих неће
постојати трајна стабилност на овим просторима.
Седница савета безбедности УНа је показала и лицемерје појединих држава али и омогућио Србији да говори о овој теми у једином међународном телу које има легитимитет за расправу о Косову и Метохији. Председник Вучић је представљен као Председник суверене и међународно признате државе Србије, док су преставници привремених институција самоуправе у Приштини били само гости, што ће наравно и остати. Дијалог под окриљем Европске Уније није статусно неутралан и сужава наш маневарски простор, стога уз помоћ већине држава чланица Уједињених нација и наших традиционалних пријатеља морамо инсистирати на честим седницама Савета безбедности и на враћању ка изворној резолуцији 1244.
Постоји низ механизама које Србија према сепаратистима на КиМ још увек није искористила, што показује нашу опредељеност за дијалог. Имајући у виду рапидну промену међународних околности јасно је зашто се Приштини а и Западу жури по питању решавања статуса Косова. Наша јавност је често окупирана неким конфликтима попут оног у Гази али заборавља да ми имамо „нашу Газу“ и да наши сународници пате и испаштају и не смемо да дозволимо даље угрожавање њиховог опстанка на Косову и Метохији као ни стварање Велике Албаније на уштрб српске територије. Србија се кроз векове борила против разних окупатора и увек излазила као победник из тих борби. НАТО снаге се тренутно налазе на окупираном делу наше територије, биле су и у Авганистану…
Како бисте оценили тренутни однос Немачке као најбитније земље ЕУ према Србији?
-Однос Савезне Републике Немачке према Србији бих окарактерисао као амбивалентан, пошто са једне стране немачке инвестиције у Србију као и обим наше трговинске размене расту годинама уназад и бележе апсолутни рекорд, а са друге стране Берлин наставља да уцењује Београд по питању Косова, санкција према Руској Федерацији итд. Такође Немачка има властите политичке, економске и друштвене проблеме који ће по свему судећи бити само још гори и утицати и на целокупну европску заједницу. Немачка ће остати и даље најважнија чланица Европске Уније али политика проширења ЕУ и доминација Немачке привреде на европском континенту су све више упитне. Годинама уназад по свим релевантним анкетама и истраживању јавног мњења у Србији опада подршка грађана за улазак Републике Србије у Европску Унију. Волео бих да сарадњу између Србије и Немачке као најзначајнијег актера Европске Уније темељимо на међусобном поверењу и уважавању наших различитости уз даљи раст наше економске, културне и просветне сарадње. У околностима у којима се Европа суочава са безбедносном кризом Србија може да буде неутрални партнер као једина европска држава која негује односе са Русијом и западноевропским државама, најпре са Немачком. Битно је да развијамо наше односе са Немачком али чувајући наше државне и националне интересе. Имамо многобројну српску дијаспору у Немачкој која може да буде мост између наших двеју земаља.
Како српска дијаспора, конкретно у Немачкој, види актуелну позицију Србије и изазове са којима се наша земља суочава?
-Наши сународници у дијаспори кроз средства јавног информисања и друштвене мреже помно прате ситуацију у нашој земљи. Поред њихове индивидуалне свакодневнице и идентитетске борбе коју већина Срба у дијаспори води, постоји и огромна жеља да виде напредак своје земље. И кроз разговор са сународницима у Немачкој и примећујем да наши људи виде напредак у Србији сваки пут када бораве овде. Наравно и кроз наше медије који су слободнији у односу на оне на Западу, јер мишљење јавности није унисоно, наши људи у дијаспори прате и светске теме што је својеврстан феномен. Такође бих указао на један парадокс а то је да не мали број људи у дијаспори сматра да нама није место у Европској Унији иако сами у њој живе, управо и због захтева Брисела и Берлина да се одрекнемо Косова и Метохије ради пуноправног чланства у Унији.
Многи дијаспорци се осећају најсрећније у авиону – ни тамо ни вамо- међутим загледани су у Србију и Републику Српску и желе им просперитет како би се коначно створили најпре бољи економски услови у нашим земљама и како би се тренд одласка у иностранство зауставио. Развитак српске „меке моћи“ и популаризација родољубља код младих, посебно у дијаспори кроз успехе Новака Ђоковића и наше спортисте уз песме попут „Весели се српски роде“ доприноси буђењу националне и колективне свести. Али је неопходно да Србија институционализује сарадњу са дијаспором како би смо искористили потенцијал и таленте људи који живе у расејању.
Служили сте добровољно војни рок у Војсци Србије и први сте Србин из дијаспоре који је добио чин резервног потпоручника. Како оцењујете најављени повратак обавезног војног рока у Србији?
-Изузетно ме је обрадовала вест о иницијативи за укидање суспензије обавезног служења војног рока. Надам се да ће се убрзо вратити служење војног рока као што је то случај у најразвијенијим државама попут Швајцарске или Аустрије. Спој народа и војске је у српској историји одувек био нераскидив. Као неко ко је имао ту част да кроз шестомесечни Курс слушалаца за резервне официре Војске Србије постане резервни потпоручник пешадије српске војске Вам могу рећи да ми је тај вид школовања помогао у личном развоју и у бољем разумевању система безбедности. Дати заклетву својој земљи и застави је најсветији могући чин а повратак младића у касарне би ојачало и наше друштво и нашу државу. Ми већ дуги низ година спроводимо политику војне неутралности, она још увек није прихваћена од великих сила али нам омогућава војно-војну и војно-техничку сарадњу са свима са којима ми то желимо. То је једино могуће опредељење за нас и захтева веће
улагање у властиту војску који је део нашег система одбране. А познато је да деценијама кубуримо са кадровима и попуном јединица активног састава а о резерви да и не говорим. Војска треба кроз обуку да припреми регруте на могуће изазове а то поред одбране државе подразумева и помоћ цивилном становништву у елементарним непогодама, попут полава или земљотреса. Било би лепо да се врати традиција испраћаја у војску и надам се да ће младићи ускоро обући цокуле и пробати чувени војнички пасуљ.
