ПРВОГ октобра 2008. године Угљеша Гргур, тада успешни предузетник, а данас народни посланик, био је ухапшен на правди Бога, а за портал Посланик.рс присетио се тог дана и времена када је један живот, али и животи свих чланова његове породице били наспрам једног осионог и бахатог режима бивше власти, у борби за Истину и Правду.
“Нема тога што жив човек не може да преживи и издржи. Тај дан памтим као да је јуче било и могу да се захвалим Богу због тога што сам овакав и са менталном снагом и генетским склопом који ме одржао у животу. Верујте ми да би мало ко издржао онакву тортуру коју сам ја преживео, првенствено у психичком смислу. Тада сам незаконито ухапшен, заједно са, између осталих и, тадашњим градоначелником Зрењанина, а све под диригентском палицом Бојана Пајтића и жуте болументе Бојана Пајтића којима није било ништа да униште нечије животе, породице, егзистенцију…Политичка позадина тог прогона је позната, без претераног уласка у детаље-паметном је доста када мало боље анализира цео тај случај. Ја сам био ко зна која по реду жртва жутог ДОСманлијског режима, и прва жртва за нову, праведнију Србију којој је годинама касније сванула нова зора успеха и просперитета на челу са државником и лидером какав се код нас није рађао, нити ће се родити у наредних 300 година Александром Вучићем“, рекао је Гргур и наставио:
“Не жалим ни за чим, ни због тога што сам претрпео толику материјалну штету да сам остао без динара, па ни због годину дана незаконитог притвора, жао ми је једино то што је моја породица пролазила кроз прогон који је режирао Бојан Пајтић и његова клика. Родитељи су ме учили да се у добру никада не узвисим, а у несрећи не понизим- нису могли душмани да ме сломе, да понизе мој победнички дух и веру у Истину и Правду! Само су ме, од тог првог октобра 2008. године још више учвртсили у мојој борби на путу који ми је намењен- да служим Правди и Истини, што чиним и данас, а свако ко ме познаје зна да сам 24 часа на располагању мом народу за било шта, јер ништа ми са овог света у гроб нећемо однети, па ни ово време које сматрамо толико драгоценим, зато га и користим да служим свом народу данас, у улози народног посланика. Ето видите, они мене хтели у гроб, а ја се данас против њих борим још јачи, на правој страни и уз нашег председника Александра Вучића са чије листе сам изабран у посланичке клупе. Поред овога, увек и на сваком кораку ћу помињати једно име које је златним словима исписано у мом осећају за боље сутра и на чији помен сваки честит човек из поштовања треба да устане, то је Маја Ковачевић Томић! Није подлегла притисцима тадашњег тужиоца за организовани криминал Миљка Радисављевића коме се журило да ја будем на правди Бога осуђен и који је господарио правосуђем у то време.
Маја Ковачевић Томић је у мом случају показала да прави судија суди онако како и треба-по Правди, Праву и Истини! Доследна професији коју обавља и честита, а како и не би кад потиче из породице легендарног Саве Ковачевића, а њен отац је био његов синовац-народни херој Митар Ковачевић-Мујо! Ето, тако је Бог хтео да у мом случају буде судија Маја Ковачевић Томић, да је био неки други који се плашио Пајтића и његове клике, ко зна шта би било. Маја Ковачевић Томић је оличење Праведности, адвокат кривичар најбоља у Србији у својој професионалној делатности!“, рекао је Гргур.
“На крају крајева, када се све сабере и одузме, мени је част што су ме они прогонили, да су ме волели знао бих да нешто са мном није у реду, да су ме тапшали по рамену и да сам заиграо у њихово ђавоље коло издао бих моје претке и упрљао светле странице историје моје породице која је одувек давала честите и поштене људе! Хвала Богу те ме је сврстао у ред страдалника за Правду и што ме моји грађани данас зову новим Јованом Скерлићем по политичком стилу и борби за народ. Никада, али никада нећу одустати и док сам жив борићу се против пошасти бившег жутог режима који је разорио Србију, а мене, и не само мене, него хиљаде и стотине хиљада грађана наше најлепше Србије завио у црно. Хвала нашем председнику Александру Вучићу, који је, попут Александра Великог, а и он је већ одавно заслужио тај епитет, размрсио гордијев чвор жуте хоботнице која је попут карцинома разарала здраво ткиво нашег друштва“, закључио је Угљеша Гргур.
