“Угљеша је дете Међе. Дан данас долази. Ради око куће, домаћих животиња и на њиви. У четвртом разреду је научио да музе краву. Када дође летњи распуст он оде уз бригаду у задругу да заради како не би тражио од родитеља. Радио је најтеже физичке послове, а руке су му увек биле у жуљевима“, каже нам честита старина и комшија који Гргура познаје од дечачких дана.
Питали смо посланика Народа како гледа на своје дечачке дане и да ли је одрастао Гргур поносан на Гргура дечака
“Поносан сам и пуно ми је срце. Научио сам да музем краву у четвртом разреду. Све сам стизао и дан данас стижем, ова земља ме одхранила и увек ћу да је обрађујем, нећу јој дати да зараста, а неће ни моја деца. Ја сам дете села, тиме се дичим. Питали сте ме да ли је истина да ли су ми руке увек биле у жуљевима? Истина, како да није. Знао сам узети ашов и узашовити целу башту, без да се нешто нарочито одмарам. Таква су времена била, тешко је било створити кору хлеба, али сам зато израстао у челичног човека који све изазове мушки савладава. Да, ја данас сам поносан на мене у детињству, никаквог посла се нисам либио, баш као и данас“, каже Гргур.
“За мене је бити сељак највећа привилегија, а моје село највеће љубав. Позивам младе људе да се враћају у ово место, на своју родну груду, а они који хоће здрав живот нека дођу, нека купе у Међи имање, јефтиније је него у другим местима. Село храни град, а овде је све благородно. Сећам се да смо ми имали две краве, кокошке, свиње… Мени је данас несхватљиво да не гајим нешто домаће, да имам сир, кајмак, јаја, месо…То је просто суживот са природом на који сам навикао. Ја се сељаку клањам и за мене је он елита, зато се и борим против извршитеља који пољопривредницима отимају и плене имовину и механизацију због мало дуга. Долазе са измишљеним дугом од пре двадесет година како би сељаку узели хлеб из уста“, каже Гргур.
“Борићу се да Међа добије гранични прелаз. То би много значило да моје село заживи и да му се врати некадашњи сјај. Молим младе да се враћају, овде је лепота и здрав живот за њих и њихове породице. Моја Међа је мени све, ја сам дете Међе, а мог сељака не дам ни за шта на свету. Сељак Србију храни и брани, није господска чизма, већ опанак српског сељака прегазио Албанију и донео слободу“, закључује Гргур.
