ИАКО је, без сумње, Угљеша Гргур пре свега први, једини и прави приватни детектив у Србији, не може се пренебрећи истина да је он, такође и политичар, односно народни посланик који је за врло кратко време бављења политиком спасао десетине оних којима су извршитељи, попут пијавица пили крв.
Лично, без страха и својим животом бранећи кућне прагове несрећних људи прозван је међу Србима “сиротињским оцем и мајком“ и “Робином Худом“. Бранио је немоћне и слабе пре уласка у политику, такав је остао и након што је сео у посланичке клупе-борећи се до задњег атома своје снаге не жалећи ни своје здравље, а енергијом која оставља без даха све његова познанике оправдавајући тиме узора са којим га познаваоци историје српске политичке мисли упоређују-Јована Скерлића.
Уопштено узев, развој његовог политичког деловања и идеја представљају континуитет-борба за социјалну правду која је актуелна одвајкада, да ли се звала овако или онако. Социјална правда је значења једног, али много је оних декларисаних бораца за њу којима су пуна уста залагању за исту, а џепови још пунији народног новца. Један од њих није Гргур, већ човек који не узима, већ даје. Многима је, Веберовским речником речено, политика послужила да живе ОД ње, док Гргур живи ЗА народ и политику.
“Много је било великана српске политичке мисли, од од вас већ поменутог Јована Скерлића, па до Васе Пелагића, генерала Јована Мишковића, неправедно запостављеног највећег стратега српске дипломатије у модерној историји Милована Миловановића, па до великана српске науке светског гласа-Тесле и Пупина за које само они који не познају њихова родољубива дела за Србију могу рећи да су били аполитични и без сопстввеног виђења политичког и визије каква и где Србија треба да буде, као и многих других које не поменусмо а дали су себе Народу и Држави. Али нити један од њих, по дипломатској виспрености и државничком знању није ни прићи актуелном шефу српске државе Александру Вучићу због којег сам ја и почео да се бавим политиком желећи да, колико-толико помогнем његовој борби за Србију и српски народ. Много читам о мисленим и практичним политичким делатницима наше прошлости и морам да кажем да је председник Вучић некако успео да у свом политичком карактеру сажме све најбоље особине оних који су нас водили у прошлости: Мудрост Немањића, вансеријски таленат за дипломатију Милована Миловановића, зналачко познавање политичке сржи Николе Пашића, али најважније од свега-ЉУБАВ ПРЕМА СРБИЈИ, е то му је урођено, дато од родитеља који су честити и поштени људи. Мене питате одакле ми оволика енергија? Па, као што рекох, у политику сам ушао због председника Вучића, али у живот сам ушао рођењем-не могу ја да гледам да некоме извршитељ узме плату којом би хранио, одевао или лечио децу…Имам ја снаге, нећу да причам о себи, не волим то да радим, али само ћу вам рећи једно-шта је мој живот у односу на осмехе оне деце која нису заноћили на улици када им је извршитељски зулумћар закуцао на врата да отме једино што имају-кућни праг? Имам ли право ја да спавам док нечија мајка плаче размишљајући хоће ли имати сутра да да кору хлеба детету које плаче гладно? Народ ме можда прозвао сиротињски отац или мајка, Робин Худ… а ја кажем да сам човек, тако сам васпитан и одгајан-да будем човек и заиста вам кажем ја место народног посланика не видим као посао-већ службу мом једином послодавцу Народу Србије, не правећи при томе разлику по етничкој припадности или вероисповести“, у даху нам је рекао народни посланик Угљеша Гргур.
Сасвим ће сигурно наведеној плејади политичких великана, у годинама које долазе бити додато име Угљеше Гргура, а генерације ће читати о његовој борби против извршитеља створених у недоба црвено-жуте владавине Србијом.
